Interview mart 1990

• Ko nema razloga za bunt nema razloga da živi.
  


• Jedino sa boljim od sebe je duboki ljudski interes.
  Od takvog možeš da nauciš, od goreg možeš samo da stradaš.
  


• Šta ocekuješ od devedesetih? -
  Vatromet!

Od svih epiteta, koje je Branimir Džoni Štulic, gitarista, pesnik, pevac, govornik i naslucivac stekao tokom svoje karijere, najprikladniji je kaskader. Sve vreme, cesto i nesmotreno, izazivao je sudbinu. Gonjen velikom željom da obelodani sve svoje istine, svestan da su putevi novih ideja istovremeno putevi velikih drama, umeo je da liši sebe radosti coveka, koji je prvi u pravu, nametnuo poguban ritam objavljivanja ploca, žestokog istupanja u medijima i stalnog sviranja. Šatra pod koju je on krocio pocetkom osamdesetih, i nad cijim je grotlom on iskušavao strah, neskriveno tražeci od svih da ga slušaju ali o svemu i razmisle, istovremeno je i riskantan trapez izdignut od onoga gde su se, inace, dešavale stvari u domacem rokenrolu. Dok je lavnokomandujuci Bregovic izdavao komandu za dug put sledbenika: "Svi marš na ples" a ovdašnji novi talas na svojim vrhovima penio ,Plamene zore bude nas iz sna' kako bi svako lakše mogao da .Zamisli život u ritmu muzike za ples*

- Štutic je otvorio deceniju deklaracijom ,Nema vremena za bolju buducnost'. U prva cetiri godine, obzirom da je to vreme kad Džoni nezaustavljivo istovaruje sve nataloženo sa svoje buntovne duše, izbombardovao je domacu scenu izazvavši nesagledive posledice. Njegov podvig je u tome što nije radio sporo i mucno. Munjevito je, setite se uostalom, saopštio kako je u njegovom (našem?) srcu PoIjska, kako ne voli "provincijske balove sa pjesmom na kraju", kako sve cini jer je "svjesno revoltiran urbani tip" što i jeste suština kazivanja u roku. S gorkim ukusom pevao je supruzi kažnjenika, koji cami zbog aluzija na Zašticenog, nagovestio kako su .filigranski plocnici puni baruta" a ,sloboda nije zahvalnica procitana abecednim redom', govorio je o patriotizmu generacija" i pitao je li to (danas) skup interesa nekorisnih Ijudi', kako "velikoj ulici trofeja ponestaje snage". Pavel iz njegove pesme upozorava na "neman pred vratima'. Pre punih sedam godina obecao je "Vratice se šezdeset osma" i zabrinuto saopstio da je nedaleko od nas "prolece stiglo 13. u decembru". Valja podsetiti da je 1982. u jednom razgovoru, rekao "Samo borba Srbina spašava!. Dok se nismo zvanicno izjasnili govorio je o Iranu gde "Imam pretvara moru u Teheran" da bi kasnije, kao prvi pevac praskozorja, pevao "koliko demagogije sustavno poredane u artljerijske salve' i ,koliko pokidanih misli Iza kojih ne stoji ništa osim mržnje, sujete, vlasti'. Na samom kraju svoje prve predstave zakljucuje ,i niko nema snage da odagna propadanje, i nitko ne pokušava da bude više od hladne želatine'.

Muzicar, koji je zanat pretpostavio ideji i pesnik koji je prvi smeo sve; ni pobednik kakav je morao da bude ni poražen kako se moglo tih dana ocekivati da završi, vec samo napacen i pretovaren stegonoša, naglo je otišao.

Dok se kritika podelila u rasponu "akusticar nevešto kamufliran elektricnoin gttarom" do ,evo nama, i vama, nesumnjivo novog i velikog coveka' (NIN, septembar 1980) publika ga je, kao i sve svoje drugo drago i sveto, zakljucala u legendu opraštajuci mu kasnije ploce, pesme i pisanja što su stizali iz dobrovoljne izolacije u Holandiji.

U sve ovo ušao je sa strašnom željom da ga cuju i s obicnom akusticnom gitarom. U Holandiju je otputovao s tri skupocene elektricne gitare i koferom punim novinskih isecaka kao dokazom da su ga mnogo slušali i razlicito shvatali.

Od imovine ni onda, ni danas, nema ništa. Golja. U Jugoslaviji bez adrese. Kad dode, a to je vrlo retko, daje telefone stanova s kojih se dan-dva odaziva.

Jesen 1989. docekao je u Zagrebu. Stigao je da podigne jednogodišnju zaradu od ploca i video-kasete. Iznos: tri i po hiljade maraka. Dinar je još platežno a marka obracunsko sredstvo. Kaže: .Zamisli, tri nove novcanlce za deset meseci, teško se snalazlm. Pravilo je da covek vredi koliko mu vredi valuta. U ratu je bilo: jedan Nemac, pet ili deset nedužnih za odmazdu. Sada, u mlru, jedna marka trenutno 20 hiljada dinara ili cetiri maršala. To se nije smelo dopustiti". Dosta se promenio, ali i posle svih godina ne odrice se gesla .Jebem ti umetnost, koja je prvo podobna pa onda sve ostalo'. Nosi mnogo dugu kosu. Sugestivan i brz u govoru. Oci mu, i dalje, drugacije svetle.

* * * Razgovor voden u Zagrebu, Šumski dvor, 26. septembar 1989. * * *

KAKO JE ,,DAVID" POBEDIO ,,GOLIJATA"?

- Govorimo o pocetku: Šta pamtiš iz tih dana? Da li si imao neki osecaj koliko, i doke možeš stici?

DŽONI: - Ja sam nazirao kraj tunela, imao sam viziju udaljenog svetla, ali nisam znao dokle cu, i da li cu uopšte uspeti, jer su moje istorijske okolnosti bile drugacije. Muzicari su svirali a ja sam hteo da mislim svojom glavom uz sve svoje greške i mane. To je najviše bilo što sam svojoj zemlji mogao da ponudim. Moja karijera - to je veliko neslaganje sa osrednošcu, koja vlada svuda.

- Kako sad pamtiš osamdesete?

DŽONI: - Ja sam, de fakto, bio prisutan nepune cetiri godlne; znaci, sa punim saznanjem o sebi, kada je "Azra' bila nacionalna atrakcija. Mogu reci dve stvari, sa kojima sam zadovoljan. Prvo: samo munjevito! Drugo: što je dobro uvek traje kratko.

To što sam hteo, to sam napravio. Da sam uživao u svemu nikada ništa ne bih napravio. Ne bih umeo da nastavim dalje. Kad se radi zbog uživanja onda ne sme da se uživa, jer time sebe poništava.

Svoju revoluciju sam finansirao sam, pokazao sam da mogu, izveo što je trebalo i - znao sam na vreme da odem. Šta bi još trebalo? Ono, što sam ja napravio, nije niko pre mene. Problemi, na koje sam nailazio, bili su vrlo korisni. tako sam jedino i mogao da pobedim. Jer, kako je covek pobedio životinju? Tako što je mislio a slabiji misli i pobedi.

- U kojoj su se meri tvoja prorocanstva, naznacena u pesmama, obistinila?

DŽONI: - Sve se dogodilo. Evo, nek' ljudi sada procitaju .Krivo srastanje". Sve važi i danas, i nikad nije bilo aktuelnije. Tamo sve lepo piše.

- Znaci ti to da tvoje ploce možemo uzeti i kao neki ,novi zavet" jugoslovenskog roka osamdesetih?

DŽONI: - Da, all ne samo jugoslovenskog. U ovim godinama ceo svet se strašno pretvorio u šou biznis. Muzika je stvar u koju se svi guraju - od politicara do velikog biznisa, nikada nije blla tako eksponirana. Ali jedino što vredi jeste americka crna scena. A kada njih covek gleda, sluša i cita to je kao Azra sa svojih pocetaka. Mi smo bili avangarda, jer smo imali bunt da oni su sada pravi, jer imaju svoje razloge za bunt. Ko nema razloga za bunt nema razloga da živi. A sva ova bela muzika je tako tužna.

- Osamdesete si zapoceo pesmom "Balkan" a, praktlcno, zavrilo albumom .Balkanska rapsodija': Ima li tu neke simbolike?

DŽONI: - Izmedu prve pesme i poslednje kolekcije je sve. Balkan je moja fascinacija. Ja ga vidim kao Spartu. Ona je bila sastavljena Iz cetiri plemena, a možda su i Židovi tu bili, jer se u sve nekako upetljaju; no, to nikada necu saznati. Sparta, o kojoj ja pevam, to je Balkan sa cetiri svoja plemena: Albanlja, Bugarska, Rumunija i Jugoslavija. Grcka tu dode kao Hong-kong Kini. To cudesno tlo je na mnoge nacine zanimljivo. Voleo blh da kažem kako je za svaku državu, kao i za svakog coveka, važno da je rodena pod srecnom zvezdom. Zvezde ispod kojih je Balkan roden još su velika tajna.

- Kad smo kod rodenja, nikome nije jasno - šta sl ti, zapravo? Možeš li sebe odrediti u tom Balkanu?

DŽONI: - Ne mogu; ja se tražim. Na ovoj planeti Ijudi su se nekoliko puta selili od severne do južne kape. Tako imamo Ijude, koji po izgledu ne pripadaju mestu i rasi u kojoj su rodeni. Covek se hiljadama godina taložio. U nama je sadržano sve. To što sam se prilikom rodenja negde zadesio ne znaci ništa.

Kada se jednom donese balkanski ustav, prva dva clana ce biti: covek nije kriv što Je živ, i jaci tlaci! Vremenom ce iovako napraviti dve hiljade amandmana... Ovo govorim zato što nas niko ne pita gde želimo da smo rodeni. Ja znam gde sam roden i ko su mi roditelji, ali to ne daje sve odgovore.

Mislim da se, u Jugoslaviji, sve dešava kao voda: sa višeg na nlže. Tako i Ijudi: oduvek su se selili ka nižem, ka moru. Ne secam se da je neka civilizacija išla od mora do unutrašnjosti. Migracije na ovom tlu, a poslednjih nekoliko stoleca, to najbolje i potvrduju. Pola Dalmacije je otišlo preko dalekih mora, bolesti dolazlle i uništavale cele gradove. šta onda rade fratri? Nasele Ijude iz zaleda. Umesto njih u zalede dode neko drugi. Ko je to mogao da zauzme, naseli? Otkud se taj svet spuštao nego od onoga što nazivamo Srbijom? Ja mislim da je, zapravo ne znam za Sloveniju, ogroman procenat Srba. Samo da bi se u ovim krajevima moglo živeti, moralo se biti katolik. To je tako u poslednjim vekovima. Kao što je onaj u Makedoniji morao da menja ime: ili grcko ili srpsko ili albansko ili makedonsko ili bugarsko. Jaci je nametao ime. Kao što ce moje dete, ako ostanem u Holandiji, biti Holandanin bez obzira što ce mu geni ostati kakvi jesu.

- Pet godina živiš u Holandiji. Kakva iskustva Imaš u toj zemlji?

DŽONI: - Prodao sam milion ploca, platio sve svoje racune i ovde nemam baš ništa, možda nekoliko dobrih adresa. Svuda sam gost. Da me ovakvog nije uzela jedna Holandanka ne bih imao ni doma. Holandlja je ispod nivoa mora, ali je to - za mene - zemlja dobrog pregleda. Suocen sa svim, tamo imam veci strah pa bolje mislim. Kod nas ne može puno da se misli. Mi smo vrlo pametni kad smo instinktivni, kad pocnemo puno da mislimo nešto ne funkcionira. Tamo nema puno instikata, tamo sve imaju, sa puno promišljaja. Na ovim prostorima izgleda da nikada nismo imali vremena da dovoljno mislimo, i oduvek smo se oslanjali na instinkt.

- Ocekuješ li vreme kad ce morati da se misli?

DŽONI: - Ne znam, ali sam siguran da ce morati da se radi ono što se mora raditi. Neophodno je izmeniti pristup u privredi, kulturi, politici.

- Vec si rekao da te je zanimalo da radiš munjevito. Da Ii te je brzina, i užasna produktivnost u tom periodu naterala na kasnije odustajanje, povlacenje, smirivanje?

DŽONI: - Je, sigumo, ali valja znati da ja nikad - pri toj brzini - nisam sklanjao. Nije moj ritam bio poguban nego je moj stil i da radim u refulima. Napravim puno, pa onda imam dozu relaksa.

- Kakvu vrstu odgovornosti prihvataš?

DŽONI: - Ja sam se suocio sa svim stranama odgovomosti, i dugo nastojim da izadem iz muzike. Želja mi je da snimim još jednu plocu, radnl naziv je "Anali", i da se definitivno iskljucim. Meni se odavno gadi, pošto su Ijudi skužiti da je to sve veliki uticaj i ubacili su tu. Zbog toga sam napisao "na njihovlm mestima strateški Ijudl" i "kosa mi se na glavi diže, i strašno me Ijuti kad vidim da idioti postaju cenjeni Ijudi". Naivno sam verovao kako je muzika izuzeta, ali nije. Taj sistem funkcioniše i u ovom mediju a ja necu da pripada takvom društvu: zato mi je teško i zato radim brzo da spasem živu glavu. Jer, što posmatraš to i postaješ! Znao sam da, ako dugo ostanem, da cu se pokvariti i da - od mene - ništa nece biti. Jurišao sam radi cistoce ideje. Ako juriš ne uspe, ti si gotov.

- Juriš uspeo i ti se sklonio. Odustao?

DŽONI: - Nisam ni pobegao ni odustao ni potražio zavetrinu. Uradio sam ono i što je i Likung napravio:,napravio što sam hteo i sklonio se da ne smetam svom delu, da ono više dode do izražaja. Kad si tu - od tebe se, obicno, ne vidi šta si napravio. Dao sam što niko nije i - sklonio se. Morao sam zbog sebe. Obicaj je da oni, koji naprave, zasednu i ne daju drugima. Ja to nisam hteo. Mene niko nije skinuo, i to je važno da se zna.

- Ono, što si snimio tokom poslednjih pet godina, nije u ukupnostl, znacaju i dometlma na nivou prethodnog?

DŽONI: - Još je znacajnije! Važnije, pošto je nastalo kad sam otišao. Otišao sam dobrovoljno, a to nikad niko nije uradio. lli su bili maknuti il' su se usmrdili Na ovom svetu nema dobrovoljnih odlazaka i zato je ono, što sam uradio po odlasku, znacajnije od svega prethodnog. To, što je cena moga rada bila ogromna a problemi mnogi, o tome se ne prica u dobrom društvu. Nepristojno je.

- Vratimo se tvojim pocecima. Ko je, na tebe, i kako uticao?

DŽONI: - Kao mall voleo sam BitIse. Pojedinaca, koji su na mene uticali, nema! Ja sam licno izrastao na duhu borbe u familiji. To je bila jedna vojna porodica u kojoj se steklo sve posleratno na jednom mestu.

- Kako tumaciš cinjenicu da su tri vodece licnosti domaceg roka iz vojnickih porodica (Bregovic, Ðordevic, Štulic)?

DŽONI: - 0 tome nisam razmišljao, ali vjerujem da u tim porodicama ima dosta "ratnickog" duha. Ne mogu govoriti o drugima, ali o sebi znam. Hteo sam da budem bolji od svog starog. Nisam rodonacelnik toga. covek se formira borbom. Prve ratove vodili smo protiv ubedenja svojih roditeIja, nije važno da li su bila moralna, ideološka ili bilo koja druga. Ja sam sebe napravio, jer je meni sve bilo zabranjeno! Nisam se dao ni kad sam rogove uvlacio. Još ih uvlacim, ali sam uspeo svoje da napravim. Medutim, mene mama i tata nisu u ovom ugurali kao mnoge, kao što ih i danas guraju.

- Mozeš li nešto reci o tvojim ispisnicima. Da li je neko uspeo i ono što si ti želeo?

DŽONI: - Mene takmicenje nikada nije zanimalo. Samo sam napravio što sam znao da mogu. Ne guram se u ono što mogu. Nemam šanse u srljanju, za to nisam školovan. Ucen sam da napravim ono što naumim.

,CAO':-Da li si ikad srljao?

DŽONI: - Ne mogu da žive kad slabije rade. Kako da mu veruješ ill ideš na koncert kada to nije bolje od onog što smo mi napravili? Nekoliko ih prolazi zahvaljujuci krivom tumacenju demokratije: vidite kako smo svi jednaki! Ima da se volimo pošto smo jednaki... Ali ti u zivotu, nikad ne tražiš jednakog - tražiš boljeg: Jedino sa boljim od sebe je duboki Ijudski interes. Od takvog mozeš da nauciš, od goreg možeš samo da stradaš. Mi kao zajednica, trebamo bolje. Da podsetim, jedino su Mongoli imali poslovicu "casno je izgubiti od boljeg', i zbog toga ga nikad nisu našli. Jer, kad boIjeg tražiš nikad ga ne nadeš, ali je nusprodukt toga da si ti najbolji... Vidiš kakvu mi poslovicu imamo: ,Jao meni do boga miloga, što pogubih od sebe boljega". To niko drugi do nas nema a to je, takode, velika stvar.

- Da Ii si ubio neku svoju pesmu?

DŽONI: Jesam. Ubio sam ono što se moglo ubiti, esenciju nisam. A to, da sam htio, ne bih uspio, jer je nemoguce. Ja cu iovako otici a ideja ce ostati.

- Za razliku od drugih si se dobro snalazlo pred cenzurom. Nisi imao problema i morao da ispaštaš kao, recimo, Gojko Ðogo?

DŽONI: - Uzmimo Gojka Ðoga i ,Vunena vremena". Ja to nlkad tako ne bih napisao. Zbog toga napisanog coveka nikada ne bih osudio, ali je to ipak tako napisao da mi nije žao što su ga osudili. Imam moralno pravo da to kažem pošto sam mu napisao, snimio i objavio pesmu "Gorki okus". Da je on to pokušao tada u Zagrebu, ne bi uspeo objaviti. A da je objavio - ne bi mu sudili. U svakom slucaju ne bi išao u zatvor. Njega su osudili u njegovoj sredini a njegove sudije su sada najglavnije protiv Tita... E, to sebi covek ne sme dozvoliti! Da se, na njemu, gori od njega iživljavaju. Meni je to najveca sramota, i zato sam vodio racuna kako radim. U svakom slucaju, ja bih drugacije od Ðoga i drugih.

Što se Tita tice, na žalost ili na srecu, nikada necemo saznati istinu do kraja. Cetrdeset godina je bio dobar, cetrdeset godina ce ga proklinjati. Ko zna, kada se sve skupa okrene, možda ce mu otkriti nešto novo dobro... E, na šta ja da datiram svoje pesme? Da li praviti pesmu ciji je rok tri ili trideset godina? Ja sam se trudio da taj rok bude što dalji, da ostane.

- Da li ti je krivo što su neke tvoje ploce precutane?

DiONI: - Moje su ploce uvek navtacile odredeni gnev. Kad se ploce nisu mogle uništiti - onda su izbegavane, precutkivane. Recimo, "Krivo srastanje* je skroz precutano; onda je engleska ploca "preskocena'. Oni, što su o njoj pisali, tvrdili su kako je to skup starih pesama, da je moj engleski loš. Moj engleski nije ništa gori od Marlijevog. Onda su mi iz tišine zamerili što na "Izmedu krajnosti" nema politike... To sve ima i svojih prednosti. Što brzo ude brzo i izade; što sporije stigne, duže traje. A možda su sve ovo bile loše godine.

Ja sam se školovao za takve ploce. Pre njih imao sam dvadeset godina cehovske škole, i cetiri godine velikog uspeha. To je samo završni cin onoga što sam skupljao, i onoga što sam voleo.

- Iz Holandije si svim svojim važnim kolegama nudio saradnju?

DŽONI: - Da, i svi su bežali od mene! Bežali, jer su frustrirani. Kad bi ljudi znali kakvi su privatno njihovi idoli - ne bih ih više voleli. lli možda bi, ali ja cisto sumnjam... Privatno, idoli su mediokriteti, guzicari i prevaranti. Mediokriteti nemaju pravo biti idoli, jer je to ogromna obaveza, odgovornost. Ovi naši ce svakom služiti i svima se udvarati - da bi spasli svoju guzicu!

Zašto, kod nas, Ijudi idu u školu? Ne da nauce - nego da dobiju diplomu. Da tako stignu do nekog položaja i vrate onima, koji su ih nekad zlostavljali. Tako i muzicari. Ne radi muzike, ideje, nego radi slave. Da se docepaju popularnosti i da se revanširaju svima... To je jedna velika peta kolona.

- Kad bi tebe Ijudi upoznali do kraja?

DŽONI: - Bogami, onesvestili bi se! A kada b! se probudili, šta bi onda bilo - ne znam.

- Objavio si tri knjige. Šta si njima hteo?

DŽONI: - Ja sam puno više knjiga procitao nego cuo muzike, ali sam zato - na neki nacin - uvek više voleo muziku nego knjige. Želeo sam da otpevane pesme vidim oštampane, da budu ravnopravne. Važno je znati da sam ja, u životu, uvek prvo imao muziku pa onda tekst. Tako je i danas. Hitler je za sebe govorio "programski mislilac" a ja sam vrio programski muzicar. Ne znam ništa o poeziji. To sve gledam kao problem i, ako taj problem ne znam da rešim, ja sam ponižen. Nastojao sam da izbegnem bedastoce, da ne budu glupe. Ispostavilo se da skupljene u knjigama one produžavaju svoj život.

- Neke novine su objavljivale tvoja pisma iz Holandije?

DŽONI: - Pisati pismo ne košta mnogo, snimiti plocu je skup sport svuda. Imao sam potrebu za pisanjem... I dalje mislim da sam ja, ovde, nekoristan. Kad ocaj zavlada - onda ja nastupam. Sada nema dovoljno ocaja. Ko na strašnom mestu ume da izdrži - taj ima vecu šansul

- Ocekivao si svetsku slavu; nemaš je?

DŽONI: - Meni je to govorio zdrav razum. Sada mi taj zdrav razum govori da tamo ima isto toliko zdravog razuma koliko i ovde. Ovde sam cucao u prašini trideset godina pre nego sam išta napravio, znaci da bih i tamo morao cucati trideset godina. Toliko vremena nemam, niti hocu da cekam.

- Šta planiraš posle muzike?

DŽONI: - Želim da napravim Balkan sevdah bend, i da to guram do kraja života. Uzgred bih voleo da osnujem Balkansku partiju rada. Ona bi, u svom programu, insistirala na trima stvarima: trideset posto Ijudi bi se bavilo naukom, trideset posto turizmom, trideset posto agrokulturom a deset posto i ovako svuda i uvek smetate, na njih, ne treba ozbiljno racunati. Mislim da je krajnje vreme da se ova zemlja okrene nauci, da veže i motiviše umni kapital kojim još raspolaže. Covek ne može da dobije atomsku bombu sa nekoliko hidrocentrala. Znaci, valja stvarno stvoriti kompletnu infrastrukturu, uslove za zaokret ili povratak naucnoj misli. Kad kažem turizam ne mislim na menjanje jastucnica, i da se pri odlasku maše gostima uz apel: Dodite nam opet! To znaci da se zemlja toga ozbiljno prihvatila, da se održava u kondiciji. Da dihta. A ne da, kad padne kiša u Zagrebu, to odmah znaci poplava. Tu podrazumevam i ekologiju, permanentno cuvanje prirode. Pod agrokulturom smatram ne samo proizvodnju hrane nego korišcenje svega što nam podneblje pruža; kvalitet, dopremanje, transport.

Mislim da su to tri fundamentalne stvari kojima se moramo okrenuti u sledecem periodu. Tako cemo izaci i iz svoje zemlje. Prakticna stvar je to što bismo tako korisno zaposlili Ijude za opšti interes. Tako se dobija naslucena snaga i mobilnost, a sa snagom ide mir. Mir je nužan ne radi mira samog, ili da bi neko plandovao, nego što bi se onda energija usmerila ka korisnom radu. Nismo mi hiljadama godina patili da bismo se opet prepucavali. Ovaj naš narod dokazao je u svojoj prošlosti, da može mnogo ako se mobiliše oko velikih i korisnih stvari.

- Svojevremeno si imao ambicija da budeš i predsednik?

DŽONI: - Prošlo me, video sam da svako može biti Predsednik. To me više ne zanima.

- Kako gledaš na tvoje naslednike?

DŽONI: - Ja sam mnoge uvukao u ovo, ali je problem što oni nisu sposobni. Nema kvaliteta, a kad bi svi uspevali - ne bi niko uspeo.

- Možeš li reci: kako sad doživljavaš Jugoslaviju?

DŽONI: - Ja, u nju, dolazim samo kada sviram. Tada zaradujem, i mogu sebi da platim putovanje i stanovanje - pošto nemam gde da živim. Mene niko ne finansira, meni nisu slali novce u duplim kovcezima kao nekima. U svojoj zemlji gostujem, i uvek je isto: prvi dan sve mi se cini kao veliki geto, ali drugi dan se vec naviknem i drago mi je da vidim kako sve, uprkos gluposti, funkcionira. Ja sam vezan za ovu zemlju. U njoj sam pokupio sve mirise, i moje delo zaslužuje da je ovde.

- Na koji nacin se obnavljaš u Holandiji?

DŽONI: - Nikako. Ja sam tamo kao medved, i samo spavam zimski san. Imam kanale preko kojih otkrivam stvamu u Jugoslaviji. Ako uocim neku nepoznatu iskru duha odmah tražim telefon, i kažem: Ja sam Džoni Štulic i hocu sa tobom da razgovaram! Niko srecniji od mene.

- Ima li takvlh osoba mnogo?

DŽONI: - U poslednjih pet godina sam u Zagrebu, otkrio dve osobe. On može proci, ona ne.

- Možeš li reci imena?

DŽONI: - Pre dve godine sam provalio u stan Torbarini. Želeo sam da vidim ko je to, ko u mom dvorištu živi a da o njoj ne znam mnogo. U americkom slendu Ti Ti ima sasvim odredeno znacenje. I ona, ništa više od toga. Ona je kao Bajaga ili Crvena Jabuka u muzici. Ni stida ni srama. Da se sa takvim pesmicama izlazilo sedamdesetih ili pocetkom osamdesetih - Ijudi bi ih lincovali. Druga osoba je Tom Gotovac. To je drugi par rukava. Jedan cudan, pomalo off covek, zdrav mozak sa kojim se može komunicirati. Radi svoj paranoidni art i ostavlja utisak Volim Ijude koji misle svojom glavom... koji se trude, nisu pokondirene tikve. Koji imaju muda da sve izdrže, budu poslednji, pa na kraju dodu na svoje. Volim fajtere koji se ne svete.

- Kako ti se cini domaca rok--scena?

DŽONI: - Ovo, što se zove sada rok, to su padavicari. Nema mnogo interesantnih Ijudi, ideja.

- Posle svih godina, slažei li se s neklm kritikama na tvoj racun?

DŽONI: - Slažem se. Shvatio sam da je to bilo krivo ogledalo u cijem sam kutu mogao da otkrijem - šta se sve nakuplja?

- Mlsliš li da bi danas mogao da izguraš svoju ideju kao pre deset godina?

DŽONI: - Vec nekoliko godina sve su veze pokidane po Jugoslaviji tako da bi to išlo dosta sporije, ali mene nije ni napravio neki jugoslovenski duh. Bio sam uvek okružen prezirom, bežali su od mene, pljuvali me. To me je napravilo. Meni ni jedno vreme nije bilo naklonjeno. Ja sam se borio!

- Mnoge tvoje kolege sad se izjašnjavaju o mnogim pitanjima?

DŽONI: - Ne znam za druge, ali kako da se izjašnjavam kad sam ja ništa?! Necu da se izjašnjavam, jer ne znam ni ko sam ni šta sam. Jesam navijac, ali ne navijac na utakmicama koje se sada igraju. Houra (voda grupe .Prljavo kazalište" - op.a) ima veliki hit sa pesmom .Poslednja ruža Hrvatske' a on je Židov. Ne znam otkad su to Židovi postali Hrvati. Da on to nije - napravio bi neko drugi. Meni je to jeftino. Da je on pravi, on bi bez te pesme bio najbolji.

Moji su iz Nlna. To je Stounhendž Hrvatske. I šta ja treba da uradim? Kome šta da pokažem? Sve to ne razumem. Zapravo razumem, ali necu!

- U svemu ovome teško je ostati po strani?

DŽONI: - Najopasnije je živeti, ali ja u ovoj situaciji vidim i jednu dobru stvar. Sve ukazuje da nece još dugo ovako. Nužno je razrešenje.

- O politici si uvek pisao u zavijenim formama?

DŽONI: - Ne. Podrazumeva se da Džoni piše nerazumljivo. Što nerazumljivije to pametnije. Taj princip ne važi. Prosto, radi se o predrasudi. Nema tu šifara. Kad se bolje udubiš, vidiš da se radi o jednom puckom tipu pesama... To, za Bajagu, niko ne kaže a on radi atmosfere cesto stavlja besmislene stvari. Ja sam smislen, to bi neko morao da skuži. Razumljiv sam, razume se ne kao Bora Ðordevlc, to sigurno. Ja sam razumljiv kao Bregovic, s tim što sam, mislim, literarno talentovaniji od njega - za stih, ali je to ta kategorija.

- Šta te je najviše iznenadllo kad je tvoje delo u pitanju?

DŽONI: - Krivo mi je što Ijudi, koji su pisali o roku, nikad nisu otkrili stvari koje su skužili Ijudi iz sasvim pedesetih filmova. Iznenadilo me je kad sam cuo da je moje pesme znao jedan Bernard Vukas. Kud bi on znao za mene? A, znao je...

- Šta, iz osamdesetih, iznosiš kao najdragocenije iskustvo?

DŽONI: - To, da sam bio u pravu; da nisam uzalud stracio svoj život.

- Šta ocekuješ od devedesetih?'

DŽONI:- Vatromet!

Petar Popovic

Petar Popovic